U BEOGRADU 29. I 30. SEPTEMBRA ODRŽANA MEDJUNARODNA KONFERENCIJA RATNIH VETERANA
Želimo da Republika Srpska bude samostalna i u sastavu Srbije
- rekao je Dragan Vrhovac, predsednik Saveza ratnih vojnih invalida Republike Srpske
U Beogradu, 29. i 30. septembra, u organizaciji Udruženja ratnih i mirnodopskih ratnih vojnih invalida Srbije (URMVIS), održana je Međunarodna konferencija ratnih veterana. Uz delegaciju domaćina, Udruženje ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije, bile su još dve delegacije: Savez vojnih invalida Severne Makedonije (Sojuz na voinite invalidi na Makedonija Skopje) i Savez ratnih vojnih invalida Republike Srpske. Kao rezultat dvodnevnog rada potpisana je deklaracija o povraćaju imovine vojnih invalida, poboljšanju zdravstvenog stanja kroz zajedničke sportske aktivnosti vojnih invalida i stvaranju povoljnijih uslova za rehabilitaciju i oporavak.
Voditelj svečanog otvaranja bio je Vuk Stanić, generalni sekretar Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije (URMVIS). Predstavio je istorijat URMVIS, od 103 godine. Podsetio je kako je posle Prvog svetskog rata kralj Aleksandar dao ratnim invalidima zgradu u ulici Vudro Vilsona. Zatim, 1945. održana je zajednička Skupština veterana iz Prvog svetskog rata i boraca Narodnooslobodilačke borbe (NOB-a). U SFRJ udruženje je odlikovalo Josipa Broza Tita.
Najpre je Siniša Drašković, predsednik Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije otovrio konferenciju.
Sledeći govornik bio je Jonče Hristovski iz Severne Makedonije. Pozdravio je učesnike i goste, uz pitanje “da zborim makedonski”:
- Pozdravljam naše nove prijatelje iz Republike Srpske, Sinišu Draškovića, predsednika URMVI Srbije, Vuka Stanića i sve ostale učesnike i goste.
Potom je Stanić nastavio priču o istorijatu:
- SFRJ nije bila po volji velikih sila. Devedesetih smo imali bratoubilački rat, posle koga je stvorena Republika Srpska. Od 2000. godine kad su partizani počeli da se smanjuju, onda je većina bila iz ratova devedesetih.
Zatim je za govornicu stao Dragan Vrhovac, predsednik Saveza ratnih vojnih invalida Republike Srpske:
- Koristan je svaki vid saradnje. Davno je potpisan sporazum sa URMVI Srbije. Nažalost, saradnja se tek sad nastavlja. Ako se ne možemo često posećivati, možemo ostati u kontaktu. Invalidi Republike Srpske u Republici Srpskoj imaju i republiku i domovinu i državu! Želimo da Republika Srpska bude samostalna i u sastavu Srbije! - što je dočekano gromoglasnim aplauzom. - Naš Savez ratnih vojnih invalida osnovan je tek 2006. godine. Posle rata ljudi nastavljaju svoje živote sa svojim porodicama i ne uključuju se. Kad smo videli da to ne funkcioniše, osnovali smo udruženje. Ono ima status od javnog značaja. U Republici Srpskoj ima 1.113.000 stanovnika, po najnovijem popisu. Ratnih vojnih invalida je 30330, a posle rata bilo ih je 45.000, smanjio se broj. Poginulo je 23.185 boraca.
- Nadam se da će biti još ovakvih susreta. Većinu prate isti problemi: borba sa republičkim sistemom i lokalnim. Jedan gradonačelnik nam kaže: “Ne zanimaju me ratni vojni invalidi, idite na republiku.” Nadam se da će biti prilike da i vi posetite Republiku Srpsku.
Osim gospodina Vrhovca, delegaciju Republike Srpske činili su još general Čedo Sladoje i Nedeljko Pejčić.
Vuk Stanić je podsetio na slavne naše bitke protiv daleko nadmoćnijeg NATO pakta 1999. godine, na Košare i Paštrik, na obaranje “nevidljivog super aviona” F 117a, Kumanovski mirovni sporazum.
- U toj epskoj borbi bilo je herojstva mnogo ljudi, na primer Enes Suljević, junak sa Košara, član našeg udruženja – naglasio je Stanić.
Hor Krajine (Vida Zec i Lola Adzić) izveo je prigodan kulturno-umetnički program. Nadahnuto su otpevale tri pesme, Tamo daleko, Po šumama i gorama i Vila sa Košara. Kao što pevaju iz duše, tako i govore...Naime, Vida Zec i Lola Adzić u nekoliko rečenica rekle su suštinu:
- Srpski ratnici u ratovima devedesetih dali su komadiće svoje duše i delove svoga tela! Želimo da njihove žrtve ne budu uzaludne. Da se Srbi ujedine, da budu iznad svih ideoloških razlika, da se izmire četnici i partizani i da ne dozvolimo više da nas dele.
Predsednik Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Beograda Jovo Djaković takođe je održao pozdravni govor:
- Nadam se da će današnje okupljanje biti mesto plodonosne razmene.
I, na kraju, predsednik Doma ratnih vojnih invalida Milka Kraljević rekla je:
- Verujem da ćemo sprovesti sve što bude dogovoreno, da ćemo biti dobri domaćini i da ćete i vi nas tako dočekati.
Stanić je nastavio sa istorijskim presekom:
- Srbi su prvi narod Evrope koji je NATO napao. Ne zaboravimo da su prvi udari NATO-a bili na Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Makedonija je imala sukob sa albanskim teroristima, ali je bolje prošla jer nije imala direktan sukob sa NATO paktom.
Završni deo međunarodne konferencije bilo je polaganje venaca na spomenik majoru Milanu Tepiću i vojniku Stojadinu Mirkoviću i na spomenik ratnicima sa Košara.
Konferenciju je zatvorio Vuk Stanić generalni sekretar Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije.
Iza kulisa konferencije...
Gosti iz Republike Srpske bili su prepuni ratnih doživljaja. Kao u pradavna vremena, kad su se naši preci okupljali oko ognjista da slušaju priče i guslare, tako smo i mi, gotovo u grobnoj tišini slušali generala Čedu Sladoja, Dragan Vrhovca i Nedeljka Pejčića. Redjale su se potresne slike, kao na traci...jer kad reč uzmu gospoda Sladoje, Vrhovac i Pejčić – ona postaje njihova!!!
1. Ljubi brata svog
“Ljubi brata svog” naslov je veoma teškog, preteškog dokumentarnog filma o toma kako su mudzahedini zarobili naše borce.
Ko nije doživeo borbu sa mudzahedinima taj ne zna šta je rat. Oni nisu fanatici, već ludaci. Koga oni zarobe – taj retko preživi. Ili ako preživi bude sa tragičnim posledicama koje nosi celog života. Jedan lekar fizijatar preživeo je taj pakao i ne želi o svom mučeničkom zatočeništvu ni reč na kaže…
Odseku glavu borcu Republike Srpske i njome igraju fudbal. Dve srpske glave su poslali Aliji Izetbegoviću kao znak poštovanja. Zarobljenog nesrećnog srpskog vojnika su okačili i stavili da visi naglavačke. Naterali su da pominje Alaha, kad se i oni mole i klanjaju.
- Ma, nosite se i vi i vaš Alah! Ne mogu više, ubijte me – zavapio je naš mučenik.
Zatim mu mudzahedin prišao s ledja i nožem ga preklao. Odsekao mu glavu i nosio ostalim zarobljenicima da je celivaju.
- Hajde, ljubi brata svog – demonski se obratio jadnim Srbima, koji su morali da ga poslušaju ako im je život mio.
Danima i noćima vezani srpski novomučenici gledali su kako se odsečena glava suši…
- To je srpska propaganda – ovako su komentarisali zapadnjaci kad smo im predočili dokaze o ovom monstruoznom zločinu. Tada za ove zločine nisu marili.
A, kad su islamski fundamentalisti njima počeli da odsecaju glave, tek tada su se zabrinuli...
2. Arkan, slučaj prvi
Za kontroverznog Željka Ražnatovića Arkana vezuju se mnoge anegdote. U Republici Srpskoj je njegovo ponašanje prevršilo svaku meru, što je izazvalo pobunu kod naroda i vojske.
Jedan komandir Vojske Republike Srpske dao je Arkanu sledeći ultimatum:
- Ako do sutra do 10 h ne napustite taj hotel počinje granatiranje. Ne zanima me gde ćete - samo odlazite!
I, naravno, “arkanovci” su otišli…
3. Arkan, slučaj drugi
Na prepad, vojnici Republike Srpske zarobiše Arkana. Htedoše da ga ubiju.
- Kumio je, plakao, molio da ga ne ubijemo…
4. Maljutka kao pribor za pecanje
Maljutka, protivooklopna vođena raketa, razvijena u nekadašnjem SSSSR-u, sjajno se pokazala na početku rata. Jedan snalažljivi vojnik doseti se da je prošvercuje i na druge položaje RS. Vojnici UNPROFOR-a iz afričkih zemalja dežurali su na punktu.
- Šta vam je ovo? - upitaše naše vojnike, koji su dobro zamaskirali teret u automobilima.
- Ništa, ništa, pribor za pecanje.
- Takvog pribora nema u našim zemljama – čudili su se.
I, na kraju, naši uspeše da prenesu četiri maljutke.
5. Nema protekcije
Sin Dragana Vrhovca ni po koju cenu nije želeo da izbegava da bude vojnik Vojske Republike Srpske i da brani srpski narod.
- Oče, napunio sam 18 godina i moja je obaveza da branim Republiku Srpsku! Šta treba, da posle kažu, onaj Vrhovčev sin pobegao u Srbiju ili negde u pozadini.
I bi tako...Sin, tek punoletan, poslat je na prvu borbenu liniju. Četiri godine su otac i sin ratovali rame uz rame, baš kao u našim narodnim pesmama.
6. Pohvale za Željku Cvejanović
Od svih rukovodilaca Republike Srpske gospodja Željka Cvejanović nas je oduvek prihvatala sa najvećom ljubavlju.
7...i za Milorada Dodika
Svaka dva meseca nas primi i dogovorimo se koliko realno država Republika Srpska može da nam pomogne.
8. Psovanje srpske majke
Na godišnjicu napada na kolonu vozila tadašnje JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine, na samom početku rata, odajemo poštu našim poginulima, zapalivši sveće. Tada su muslimanske jedinice, mučki, na prevaru, u koloni JNA ubijali naše vojnike izigravši dogovor da se kolona mirno propusti.
Imamo samo pola sata da položimo vence i zapalimo sveće. Njihove specijalne jedinice svuda nas prate u stopu dok sevaju salve uvreda od muslimanskih gradjana. Na te grozne reči njihova policija ostaje nema. Psuju srpsku majku ženi koja je u ratu izgubila sina jedinca.
9. Ni hvala
Mnogim smo muslimanskim i hrvatskim vojnicima i civilima spasli živote propuštajući ih da prodju preko naše teritorije. Niko od njih nam sada ni hvala nije rekao.
10. O protestima pred institucijama RS
Dogodi se da pojedini funkcioneri nemaju sluha za nevolje ratnih vojnih invalida i veterana. Pripretimo im protestima.
- Znate li da je zabranjeno protestovati pred institucijama Republike Srpske? - odgovaraju.
- Znamo, zato ćemo ulaziti dvojica po dvojica, pa ćemo tamo stalno boraviti. Tek tada počnu da čine ustupke…
11. O PTSP-u
O posttraumatskom sindromu (PTSP-u) naši političari nisu hteli ni da čuju.
- Šta, pa da nam svi redom traže invalidnine na osnovu PTSP-a? Čim ga vidim on da glumi da bere kruške.
Slučaj Mare Milićević, naše Milunke Savić, potvrdjuje koliko je teško probiti se kroz more propisa, a pojedini kao da su na napravljeni da otežaju, a ne da olakšaju ratnim vojnim invalidima i ratnim veteranima.
12. Pravosudje BiH lovi naše
Pravosudje BiH lovi naše heroje ni krive ni dužne. Bez ikakvih dokaza dobijaju kazne po 20 godina. Zato i nije sramota što mnogi beže za Srbiju. Nije kukavičluk uteći od takvog nakaradnog pravosudja. Isti slučaj je i sa haškim tribunalom. Hoće da isfabrikuju srpsku krivicu hiljadama godina osude vojnika i oficira Republike Srpske. Kad svedoci i akteri ne budu više živi, onda ostaje crno na belo da su Srbi krivi. Evo šta rade sa generalom Mladićem. Iživljavaju se na bolesnom čoveku.
Sličan je i slučaj generala Sladoja. Sada živi u izbegličkom kampu na periferiji Surčina. On, koji je 60 posto ratni vojni invalid, borac prve kategorije i nosilac Karadjordjeve zvezde.
13. Heroj Vrhovac
Dragan Vrhovac je jedva preživeo ranjavanje. Lečio se na Vojno-medicinskoj akademiji (VMA).
