Стрњиште се плавило од покошених аустроугарских војника...


... известио је чешки новинар Егон Ервин Киш на почетку битке на Легету у Првом светском рату хвалећи храброст српских див-јунака. 

LEGET

Сремска Митровица – У организацији Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида Србије организован је излет по Срему, са водичем, пилотом у пензији, пуковником Мирчетом Јокановићем. Прво одредиште било је Легетско поље, поприште битке у Првом светском рату, између српске и аустроугарске војске. 

Аутобус Џоел травела стао је у шуми, надомак нашег циља, па смо поприлично пешачили... Како неко задихан рече из наше веселе дружине, усиљено смо марширали, баш као у том окршају... Дакле, историја се понавља! Они сналажљивији су се убацивали у аутомобиле и тако први стигли до циља.
Наш домаћин Милош Ковачевић, у име Дома ученика школе „Никола Тесла“, одржао нам је час историје битке на Легету. Тог 6. септембра 1914. године догодио се први историјски пробој војске Краљевине Србије преко Саве на север!
Само месец дана раније српска војска је победила аустроугарску у славној бици на Церу (тек 40 километара ваздушном линијом далеко од Легета). Тај успех нико није очекивао! Била је то прва победа свих савезничких војски у Првом светском рату!
Сваки рат почива на политици, па тако и Први светски. Тада су Руси и Французи тражили да пређемо у напад на Аустроугарску и вежемо део њихових трупа за себе. Ваља нагласити да су Руси, Енглези и Французи до тада трпели све саме поразе од Немаца и Аустроугара. Наша команда је то нерадо прихватила... Друга армија под командом војводе Степе Степановића, уместо одмора после напора на Церу, добија наредбу за усиљени марш и да се пребаци десантом, преко понтонских мостова. Дакле, сремска офанзива која је уследила била је против српских интереса...
Пукови Тимочке дивизије првог сазива „Хајдук Вељко“ и „Стеван Синђелић“ за Аустроугаре неочекивано форсирају 380 метара широку реку Саву на потезу Червента-Легет, између Сремске Митровице и Шапца и избијају на поље Легет.
У Срему су одмах одушевљено дочекани као ослободиоци!
Од самог почетка битке све је ишло отежано. На Легетском пољу, тада пашњаку, генерал Кондић лоше је спровео операцију. Била је замисао да се крене у напад у поноћ између 5. и 6. септембра, да се јединице пребаце на леву обалу Саве. Међутим, напада се тек у свитање, у 5:30 ч. Тиме се изгубио ефекат предности ноћног напада...
И поред тих мањкавости, операција је почела добро: шест батаљона се пребацило и формирало грудобран. Насупрот нас, чекала је аустроугарска 29. дивизија. Уместо да се настави са градњом понтонског моста – лоше је израчунато, па је био краћи за 55 метара.
Пребачена су само три топа. Била је лоша веза са командом. Грудобран на потезу Јарак – Сремска Митровица био је развучен, што је било погрешно.
Чешки новинар Егон Ервин Киш известио је да су српске трупе одмах до ногу потукле аустроугарске.
„Стрњиште се плавило од покошених аустроугарских војника“, написао је Киш истичићи да су се Срби храбро борили за ослобођење своје отаџбине.
Све то је касније описао у књизи, ратном дневнику, „Киш, запиши и то“.
Нажалост, ово је био само почетни успех српске војске, а појавили су се проблеми са дотуром муниције и појачањима преко Саве. Завршетак понтонског моста је импровизован, али је допремање већих снага и довољних количина муниције било немогуће.
Испоставило се да Аустроугари у близини имају чак 30 батаљона који су усиљеним маршом кренули на српске трупе. Непријатељске бригаде (57. и 58.) напале су у бок наше трупе које су у том тренутку превише развучене нападима на непријатеља. Недуго након аустроугарског контранапада, преврнуо се и један српски понтон.
Српска војска прешла је у дефанзиву, али недовољно брзо. Да несрећа буде већа, у наредним сатима део понтонског моста је пукао под тежином рањеника који су пребацивани у Србију. Коњи и топови и веће групе више нису могле да саобраћају преко њега. Аустроугарски напади постали су све жешћи, а Србима је понестајало муниције.
Настаје конфузија, паника, техника отказује... Многи српски ратници су се подавили или били заробљени. Наши рањеници збринути су у Руми, у центру града, код цркве, где је сада војничко гробље са 55 надгробна споменика.
У том моменту командант Тимочке дивизије у руке даје заставу мајору Миливоју Петровићу, праунуку хајдук Вељка и наређује му да је преко оштећеног понтонског моста врати у Србију. Остаци ове дивизије ускоро постају потпуно одсечени у Срему, али све док су имали муниције пружају жесток отпор. Убијају укупно 2000 аустроугарских војника и официра, пре окончања битке. Српски губици су били 6500 војника.
Аустроугари у први мах уживају у победи, али убрзо схватају да после овога не смеју да премештају трупе са севера Саве, на фронтове против Француза и Руса, што је и био циљ ове операције.
Нажалост, ова погодност за савезнике плаћена је са чак 6500 српских живота...
Ми, ратни ветерани, војни инвалиди, потомци ових јунака и поштоваоци српских ратничких традиција, морамо данас одати поштовање див-јунацима Тимочке дивизије. Морамо поштовати њихову херојску борбу, али ваља и споменути да неки савезници, попут Енглеза и Француза, нису ценили братску пожртвованост српске војске, у мери у којој је то требало!
После битке Аустроугари су подигли споменик херојској бици Срба и Аустроугара. Соколско друштво Сремске Митровице обновило га је 23. септембра 1923.
Други локалитет који смо посетили била је надалеко позната Царска палата у Сремској Митровици из доба великог Римског царства. Тада под именом Сирмијум, Сремска Митровица била је један од четири главна града Римског царства, пошто је оно толико нарасло да није могла бити само једна престоница. Била је центар провинције Паноније. Име Сирмијум води порекло од племена Сирму.
Шест римских императора било је рођено на овим просторима. Додуше, Константин Велики, који је 313. године Миланским едиктом озаконио хришћанство, није родом одавде, али је у Сирмијуму провео 500 дана. Град највећи процват доживљава крајем трећег и почетком четвртог века. Тада је изграђена Царска палата и хиподром, где су биле трке двоколица.
Био је то град уз Саву, комплекс од 20 хектара, са бедемима, рововима 450 метара дужине и 150 метара ширине, тргом, трговачко-занатском чесмом, водоводом, каналима, Листинијевим термама...
На северу су живели сиромашни, а на југу богати. Ту је било светилиште Богу Јупитеру. Од три моста један је био Артемидин, где сада стоји најдужи пешачки, висећи мост у Европи!
Са зида Царске палате гледају нас три велике иконе – то су Сирмијумски мученици, Свети Иринеј, коме је одрубљена глава, Свети Димитрије и Света Анастасија. Иначе, данашње име града потиче од Светог Димитрија, који је уједно и заштитник града.
Царска палата имала је стамбени и службени део, са 350 метара квадратних подних мозаика с представом Бога Меркура, заштитника трговине. Био је и систем подног грејања!
И, коначно, град је пао 582. године под налетом Авара.
Крајем 19. века била су прва систематска истраживања и пронађен је аквадукт. Нажалост, донета је неразумна одлука да се он разруши и материјал искористи у грађевинске сврхе. Какав грех према историји! Заиста, људска глупост нема граница...
Били смо на још једном месту великог страдања у Другом светском рату, Спомен гробљу, „Спомењак“, како га мештани Сремске Митровице зову. Усташе и фашисти су побили око 8000 невиних суграђана. Међу страдалима у тадашњој НДХ био је и знаменити сликар Сава Шумановић, затим, Јанко Чмелик, Бошко Палковљевић Пинки... Парк у центру био је сабирни логор, одакле су људи, као стока у тору, вођени на губилиште. Многи су живи затрпавани кречом.
Добрица Ћосић је оставио епитаф, а архитекта Богдан Богдановић пројектовао споменик.
Западна капија у комплексу има симболику, као и лавиринт. На сваком од брда је бакарни приказ. Осам хумки, шест република и две покрајине, уз вечни пламен.
Бетонски део, преузет је од римских архитеката; потом улаз у Хад; бакарни приказ, мештани зову ваза, а то је урна. Била препуна пепела, па је препукла.
Наше пушествије завршено је у Дому ученика школе „Никола Тесла“ где су нас љубазни домаћини угостили. Показали су нам слику знаменитог вагона где је потписан крај Првог светског рата...
Александар Станић

 

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

НОВОСТИ

Новоизабрани управник ДОМ-а РВИ Никола Глушац преминуо
Милорад Петровић, председник Савета ДОМ-а РВИ Београда, и Бранка Стојић забранили су улаз новинарима на седницу Савета Дом-а. Испред сале су поставили...

Опширније...

УРМВИ присуствовало обележавању Дана сећања на погром косовских Срба 17. марта 2004....
Свечана академија у оквиру обележавања Дана сећања на 17. март 2004. године - највећег етнички мотивисаног насиља над Србима од доласка међународне ми...

Опширније...

Вукојевић: Ја сам за нови закон
08.08.2018. године у просторијама Министарства за рад, борачка и социјална питања одржан је састанак са изабраним представницима репрезентативним бо...

Опширније...

УРМВИ ОДАО ПОЧАСТ ПАЛИМ БРЦИМА НА ЛЕГЕТУ
Стрњиште се плавило од покошених аустроугарских војника... ... известио је чешки новинар Егон Ервин Киш на почетку битке на Легету у Првом светском р...

Опширније...

Војни министар на прослави дана Војног музеја
  Војни музеј на Београдској тврђави, прославио је 139. рођендан, а прославу је својим присуством увеличао министар одбране Александар Вулин. Ма...

Опширније...