08.08.2018. године у просторијама Министарства за рад, борачка и социјална питања одржан је састанак са изабраним представницима репрезентативним борачко инвалидским удружењима, поводом нацрта закона Закона о борачко инвалидској заштити.
Овај састанак ме је подстакао да напишем овај текст о положају и жељама инвалидско борачке популације која се тренутно налази у изузетно тешком тртенутку, наиме, одлучује се о њезином садашњем статусу, али исто, што је још важније њезиној будућности.
После дуго година инвалидска удружења (репрезентативна) почела су озбиљне ртазговоре са представницима ресорног министарства који су коначно после разних изговора и ујудурми, пристали да заиста озбиљно преговарају о поднетом Нацрту Закона који би коначно и договорно прекратио наше инвалидско борачке мукекао и неизвесност свих припадника наше популације. Прво читање овог предлога- Нацрта Закона о борачко-инвалидској заштити даје наду да ће Закон служити својој сврси, а то је правична заштита и спровођење у дело наших крваво и тешко стечених права током ратова и страдања Српрског народа.
Нормално да Закон може бити бољи или лошији, али мора бити конзистентан и потпуно јасан законодавцу као и кориснику. Овоме нацрту се може признати нејасност и неконзистентност, ту је такођер проблем недоречености неких важних структуралних чињеница које се једноставно не могу заобићи, под изговором да се то може решити другим законом или пратећим актима (Закон о становању). Или, шта то значи, рецимо „љечење по постојећим општим прописима“, оваква тумачења дезавуишу Закон, илиу га није требало ни доносити, ако је све рершено општом прописима. Ту је необично важно питање ортопедских помагала, или уопште шта су коме потребно, у којем обиму и за који степен оштећења. Такођер се поставља пиутање, какве ми предности код лечења, мислим на РВИ, у односу на гаму лекова која се налази на тржишту, и поред законског ослобођења од плаћања партиципације за лелове ми све те скупе и квалитетне лекове плаћамо из свога ђепа. Ово плаћање лекова инвалидима од прве до четврте групе јесте проблем, али постаљвљам питање како ове лекове да плате инвалиди разврстани од четврте до десете групе.
Преденацртом Закона такођер је остављено отворено питање, зашто као основица за израчунавање инвалидских примања као полазни репер, узима се претходна година ? Бар за мене и многе инвалиде који се јављају часопису Војни инвалид, сматрају да би било логично да се то регулише по већ усвојеној методи (Евростат) која је у Европи а и код нас прихваћена као стандард, по Закону би требало који је усвојен у Србији обрачун вршити после сваких 55 дана када Статистички биро или Институт објављује БНП као и остале финансијске сепарате, а по тој методи би се правично и коректно утврђивала и наша основна инвалидска примања. Ја, и моји другово инвалиди сматрамо да би овај предлог био фер, како за нас, тако и за нашу Државу.
Једна од чињеница које боду очи су и овлаштења Министра и тио лично. Сматрам да ипак то министар не може да ради сам, али било би мање ружно и робусно да све одлуке доноси министарство у договору са Владом. Овако испада да је Министар, малтене мали бог који никога за ништа не пита, јер су све одлуке његове, па биле оне лоше, добре или чак никакве, и тако испада да је он одговоран само Богу, ако у њега верује. Закон јесте обавезујући, али најчешће зависи како га ко прочита и протумачи. Да би се ова, благо речено аномалија исправила и помогло Министру да „евентуално“ не погреши, могло би се увести једно стручно тело (орган), састављено од правника, физијатра ил ортопеда, и два инвалида, овако конципирано и састављено тело би помагало у разрешењу евентуално насталих неспоразума и спорова на релацији Министар-РВИ.
Поздрављамо доношење јединствене књижице-легитимације за борачко-инвалидску популацију, али сумњам да ће то много помоћи, посебно код лечења у домовима здравља, болницама као и у сличним установама, уколико се у Закону експлицитно не наведе шта је сврха књихице, осим за вожњу и сличне мање важне потребе.
Већ сам изнео примедбу зашто нема у Закону решавања стамбеног питања РВИ, па испада као да то и није тема. Али, ово питање није само хумано већ и цивилизацијско. Сви они који су бранили Српски народ и Српску државу к0ја баштини и наслеђују и све проблеме који су из тога проистекли, ова данашња држава Србија је између осталог на себе узела обавезу да обезбеди, погинуле, рањене као и чланове њихових породица, ту спадају цивилни инвалиди рата и сличне категорије. Свесни смо ситуације у којој се држава налази, свесни смо и да све то кошта, али и Држава мора да буде свесна мртвих глава, као и делова тела која су остављена од Шентиља, Шибеника, Кордуна, па до Косова, до Јуника, Паштрика, Кошара и свих оних места да смо пролили своју крв. Питање је; ако је стамбено питање могуће решити и решавати за активне припоаднике Војске, Полиције, Службе безбедности и сл. Зашто неби било могуће за РВИ и њихове породице, по јединственом Закону који важи за целу територију данашње Србије, а не ту материју препуштати општинским и социјалним службама ил Комесаријато за избеглице и миграције. Бојим се да је ово задња прилика коју не смемо да пропустимо.
П.С:
Ово је лично мишљење о преднацрту мовог Закона о борачко инвалидској заштити
Душан Вукојевић-Марс
Главни и одговорни уредник
„Војног инвалида“
