Када је пре 20 година у рату изгубио обе ноге и руку, Србин из Хрватске Душан Вукојевић, до тада вајар и клесар, започео је нови живот као успешан сликар.
Један од начина да преживите ту трауму јесте да почнете да сликате. То је страшно кад изгубите у најбољим годинама руке, ноге", прича Душан Вукојевић док седи у свом атељеу у београдском насељу Раковица.
"Слика је начин да успоставите комуникацију са друштвом и околином и да сав онај бес који имате у себи претворите у нешто што је добро, лијепо и племенито", додаје овај 66-годишњи сликар док замишљено гледа кроз прозор и лупка о дрвени сто испред себе.
Пре него што је почео рат у Хрватској, био је клесар и вајар, кога је често ангажовала стара Југославија.
Непосредно пре него што се завршио рат 1995. године, Вукојевић је изгубио обе ноге, десну руку и лево око када је експлодирала мина коју је покушавао да деактивира. То је био крај његове клесарске каријере, али и почетак новог живота као сликара.
Био је један од оних топлих мартовских дана и сунце је обасјавало Вукојевићев атеље, пун разнобојних слика, дрвених полица и књига о историји уметности и политици. Ту је и штафелај, али на њему нема платна. Вукојевић каже да сада нема времена за сликање. Члан је Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида Србије, које учествује у консултацијама о предлогу новог закона о ратним ветеранима, а пише и за часопис тог удружења.
