Претставници Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида Србије, присуствовали су откривању споменика народном хероју мајору Милану Тепићу. Споменик Тепићу су свечано открили министар за рад запошљавање борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и министар одбране Александар Вулин.
Споменик је постављен у Београду, у улици која носи његово име, на месту где се та улица спаја са углом улица Љутице Богдана и Кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу, преко пута Пољске амбасаде. Споменик је откривен 29. септембра јер је на овај дан Тепић јуначки погинуо. Подизање споменика финансирала је Влада Србије. Након откривања споменика министар Ђорђевић је одржао говор и том приликом је рекао и:
Да је Милан Тепић 29. септембра 1991. године храбро служио земљи којој је положио заклетву.
-Тепић је човек који је у Беденику крај Бјеловара изабрао смрт уместо предаје. Храбро је бранио касарну у Бјеловару, а када је схватио да не постоји више никаква могућност да се иста одбрани од упорног дејства далеко бројнијих хрватских паравојних снага. Одлучио је да не дозволи непријатељу да дође до оружја и муниције којом би даље убијали његове саборце и недужан народ. Одабрао је небеску Србију. Војно складиште је дигао у ваздух, а та детонација и данас одзвања у нашим срцима. Херојско дело и свесно поднета жртва, одредила је његову судбину, али и судбину многих других, рекао је Ђорђевић и затим додао да су његова деца тада остала без оца пуног љубави, а жена без сигурности и заштите мужа, док су родитељи изгубили највредније што су имали, свог вољеног сина...
- Милан Тепић, заслужио је достојно спомен-обележје у Београду и свако друго поштовање, истакли су раније у Министарству за рад социјална и борачка питања, које је и иницирало подизање споменика. Они су раније нагласили да ће то бити и споменик свим официрима, подофицирима и војницима ЈНА, који су погинули у ратовима деведесетих година.
Издвајамо из биографије мајора Милана Тепића:
Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија” у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице” којој припадници ЗНГ нису дозволили приступ у касарну.
Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није могла да пошаље помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.
Видевши то Тепић је одлучио да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.
Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали”. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта — на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник — командир страже Ранко Стефановић.
