На путу до Токија, Дејану чекаују стотине сати тренинга!
Паратеквондо је једна од најзахтевнијих параолимпијских дисциплина!
Дејана Бачко, је девојка рођена без руку, која се бори за пласман на Параолимпијске игре у Токију.
У интервјуу за Војни инвалид, који је објављен у броју 115. она објашњава, да то што вредно и марљиво тренира теквондо, није довољно за пласман у Јапан. Она мора да нађе и новац да отпутује на довољан број такмичења...
Први корак на путу за Токио је направила, када је у финалу првенства Србије у паратеквондоу 19. фебруара победила Данијелу Јовановић са 5:2 и тако, по други пут, постала првак државе.
На Европском првенству је раније освојила бронзану медаљу.
Теквондо тренира у клубу Гитрос у Новом Саду, али теквондо није и њена једина амбиција.
На ликовној академији она студира сликарство. Најмлађи је члан Удружења сликара који сликају устима и ногама. Новака Ђоковића насликала је левом ногом. Ради и као фото модел, плива...
„Крени полако и планирај. Постави себи циљ, али пази да то не буде неостварив циљ. Зовем се Дејана Бачко, рођена сам 9. децембра 1994. године у Новом Саду, без горњих екстремитета“, речи су којима се Дејанапредставила на последњој конвенцији Покрета социјалиста, а за Војни инвалид она каже да јој је криво што што је у медијима створена погрешна слика о томе да су је њени родитељи по рођењу оставили у дому за децу са посебним потребама.
В.И: Шта је истина?
Бачко: Истина је да они нису знали да сам у дому. Медији пишу да ме мама оставила, а да је после схватила да треба да дође по мене.
В.И: Зашто си онда била у дому?
Бачко: Мојој мајци су рекли да сам ја слаба и да нећу преживети.
В.И: Нећеш преживети, ако те не пошаљу у дом?
Бачко: Не, рекли су да дете неће преживети. Да нема ни довољно развијена плућа. Мислим да су јој чак рекли и да је дете умрло.
В.И: Твоја мајка није знала да ти постојиш пет година?
Бачко: Да. То људи не знају и онда пишу тако ...
В.И: Тих пет година ниси видела мајку?
Бачко: Не.
В.И: Мајка није знала да ти постојиш?
Бачко: Не, али сам знала да имам брата. Када сам била мала свима сам говорила да имам брата.
В.И: Ниси видела мајку ни брата, али си осећала да имаш брата?
Бачко: Да.
В.И: Онда после пет година, шта се дешава?
Бачко: Појављујем се у новинама, мислим да су тражили протезе, да је то била прича. Онда су ме видели у новинама и она и дека су дошли по мене. Сећам се када су дошли по мене да су ми донели великог медведа. Мама ме зграбила и однела кући. Ја се не сећам тога како ми је било у дому, ни вртића, али се сећам дана када су дошли по мене.
В.И: Како се зове дом у коме си била?
Бачко: Зове се "Колевка", то је дом у Суботици. Самном у том дому је био још један дечак који се данас такође такмичи у параолимпијском теквондоу.
В.И: Какав ти је календар такмичења?
Бачко: У мају је такмичење у Русији, а већ у октобру је такмичење у Лондону. То је све европско такмичење.
В.И: На основу тих резултата можеш да се квалификујеш за Токио.
Бачко: Не до пласмана за Токио морам да сакупим још пуно бодова.
В.И: Колико је то борби? Зна ли се већ календар такмичења?
Бачко: Календар такмичења је познат, али се не зна због буџета. Тренер Александар Андреевски би ме водио, када би имао ко та путовања да плати. Нажалост, нема.
В.И: Није лако наћи спонзора?
Бачко: Не, јер текводно је тек од ове године ушао у програм параолимпијских спортова. Тек прошле године је основан паратеквондо у Србији. То је и добро, јер се одмах појавило и много инвалида који то желе да тренирају. Жена против које сам се борила, осим теквондоа се бавила и планинарењем, а вози и бицикл.
В.И: Возиш ли ти бицикл?
Бачко: Не, али пробала сам да возим ролере. Једва сам наговорила деку да он иде самном. Ипак, од ролера сам одустала, јер сам пала. Пробала сам да возим скејт и једном клизаљке.
В.И: Кола?
Бачко: Кола сам возила са другаром песником. Ишли смо на неку изложбу, колико се сећам. Неки су стопирали и ми смо их повезли. Они ваљда нису одмах приметили да ја возим ногама и ушли су у ауто. И ми кренули, он дао гас, а ја ноге ставила на волан и управљам. Њима ништа није било јасно. Питамо их: „Где ћете ви?“ Они су били као: „Овде, овде“, ма само да изађу су гледали. Ми станемо, а они су само истрчали из кола. После тога сам још једном пробала, са другим другом.
В.И: Да ли могу кола да се прилагоде за тебе да их самостално возиш?
Бачко: На фејсу сам видела да то има, али у иностранству, не код нас. Видела сам да једна жена, са сличним инвалидитетом као ја, вози аутомобил. Чула сам да по нашим прописима ја не могу возити кола.
(Неколико дана касније Дејана је на свом фејсбук профилу поделила видео клип Бартош Осталовског који, иако нема руке, вози тркачки аутомобил и учествује у ауто тркама...)
В.И: Колико би деце волела да имаш?
Бачко: Не знам, никада нисам размишљала о томе. Можда двоје.
В.И: Ћерку и сина?
Бачко: Не, два сина.
В.И: Имаш ли довољно времена за студије сликарства?
Бачко: Да, студирам на академији и у класи сам професора доктора Драгана Мандића.
В.И: Која од твојих слика ти је најдража?
Бачко: Не знам, сада тренутно највише волим да сликам портрете. Највише радим слике у стилу „поп арта“. Ако бих морала да издвојим неку слику то би био портрет Новака Ђоковића.
