Delegacija Saveza ratnih vojnih invalida Republike Srpske posetila nas je povodom Medjunarodne konferencije ratnih veterana i tom prilikom dali su nam najnoviji broj časopisa “Ratni vojni invalidi Republike Srpske”, broj šest, koji izdaje njihovo udruženje.
Čtdrdeset stranica časopisa prožeto je izveštajima, vestima, fotografijama...Posebno se izdvaja intervju sa članom Saveza RVI Republike Srpske, odlikovanim generalom Čedom Sladojem. Na sedam stranica general Sladoje predstavio je svoj ratni put, od čina potpuručnika JNA 1972, do sadašnjeg tužnog trenutka, gde živi u Surčinu, u izbegličkom kampu, u teškim uslovima. Prenosimo delove ovog zanimljivog intervjua:
- Prava svih RVI moraju da budu na višem nivou. Jesam li kao odlikovani oficir RVI zaslužio da živim kao podstanar u beogradskom predgradju od kojeg većina gradjana zazire, pita Sladoje.
- Kako ste se osećali kad ste videli prve napade na saborce u Hrvatskoj i ubistva vojnika JNA?
- Težak utisak poraza na mene i većinu ljudi u ostatku Jugoslavije ostavilo je davljenje vojnika na tenku u Splitu. Tim dogadjajem sam uvredjen kao čovek i oficir do srži. Ni do sada nisam uspeo da shvatim toliku količinu zla u ljudima, kojom se potvrdjuje poslovica “Čovek čoveku je vuk”. Ti mladi vojnici pokazali su nevidjenu hrabrost i retko doživljeno savladavanje straha. Treba ih proglasiti za narodne heroje, jer su sebe žrtvovali da bi spasili narod koji ih je okruživao. Da su u samoodbrani upotrebili mitraljez i top kojim je bilo naoružano oklopno vozilo za nekoliko sekundi bilo bi mrtvo nekoliko stotina gradjana Splita, a oni bi se sigurno spasili.
- Kako ste reagovali na prve izveštaje sukoba u BiH?
- Kad se ne izvuku pouke iz vidjenog u Sloveniji i Hrvatskoj, onda se to ponavlja od strane TO BiH, “Patriotske lige” i “Zelenih beretki”. Dana 2. maja 1992. Dobrovoljačka ulica u Sarajevu i Tuzlanska kolona 15. maja 1992. Nisam mogao ni zamisliti da može doći do tolikog neprijateljstva naroda prema JNA, iako su postojale lekcije iz Drugog svetskog rata, odnosa naroda prema oslobodiocima, upravo na ovim prostorima na kojima su se ta zlodela devedesetih godina u istom stoleću ponovila.
Najpotresnije scene izmeštanja groblja
Najstrašnije je bilo kada roditelji iskopavaju svoju poginulu decu u Sarajevu, stavljaju u sanduke od privremenog materijala i tovare sa ostalim stvarima na kamion da bi ih sahranili u nepoznatim staništima, seća se Sladoje.
- Živite u Beogradu, pa možete uporediti status RVI Srbije i RVI R. Srpske. Koje su najznačajnije razlike?
- Mislim da je to neuporedivo. Kad ovo kažem, ne mislim na zakonska rešenja, jer su ona dosta slična, već na realno ostvarena prava.
Razlog zašto su RVI u Srbiji skoro pa potpuno zadovoljni odnosom države prema njima leži u tome što je Srbija u odnosu na Srpsku mnogo bolje i ekonomski pozicionirana. Srbija ima oko 11.000 ratnih i mirnodopskih invalida, a u Srpskoj je samo RVI 30.330, kojima treba dodati 24.000 porodica poginulih boraca što ukupno iznosi 54.330 pripadnika boračko-invalidske populacije. Iz ovih, a i drugih razloga borci i RVI Srbije imaju za isti procenat invaliditeta 4-5 puta veća primanja. Najmanja primanja RVI koji pripadaju desetoj grupi u Srbiji iznose oko 11.000 dinara, odnosno za oko 150 km više od iste grupe u Srpskoj. Nadam se da će uskoro RVI Srpske imati bolji standard.
- Kako komentarišete rad međunarodnih sudova?
- Kako uopšte objasniti slobodu Orića, Haradinaja, Gotovine i stotine drugih, dokazanih zločinaca? Dok na drugoj strani kod Srba imate izmišljene zajedničke zločinačke poduhvate, komandne odgovornosti i druge, gde se ljudi osudjuju na visoke kazne i doživotne robije. Iz navedenog može se izvući zaključak da su Srbi unapred osudjeni da se srpska krivica izdigne na svetski nivo, da izricanje presude odjekne širom planete kako bi se prihvatio narativ o Srbima kao navodno genocidnom i zločinačkom narodu.
Kad se prihvati ovakva odrednica onda je lako na Srbe vršiti politički i svaki drugi pritisak i ucenjivati ih. I danas Federacija BiH, 30 godina nakon ratnih zbivanja, maše spiskovima ljudi koji su optuženi za ratne zločine, koji žive na ovim prostorima i u svakom momentu su dostupni pravosudnim organima i policiji.
Ovo je moguće samo u “banana državama”.
- I Vaš primer je, nažalost, slikovit kad govorimo o uskraćivanju prava borcima…
- U rat sam krenuo da branim svoj narod od noža, jame, ugnjetavanja i progona. U startu sam izgubio sve što sam stekao za 20 godina rada od stana, poslovnog prostora, automobila, odeće, svega.
U ratu postajem borac prve kategorije, 60 posto RVI i nosilac Karadjordjeve zvezde. Obavljao sam najodgovornije dužnosti tokom rata i poratnom periodu i stekao čin general pukovnika sa ocenama naročito se ističe u toku službe.
Danas sam duboko u osmoj deceniji života, u velikoj meri narušenog ličnog i porodičnog zdravlja, i od 1992. živim kao podstanar. Trenutno živim u izbegličkom kampu na periferiji beogradskog Surčina i nemam ni kvadratni metar stambenog prostora u vlasništvu. Penziju primam od Srbije.
Izbeglički kamp u kojem živim naseljen je narkomanima, ličnostima problematične prošlosti i sadašnjosti. To su ljudi koji se uglavnom bave nedozvoljenim radnjama, promiskuitetni pedofili, gde, da ne zvučim prepotentno čovek mog ranga apsolutno ne pripada.
Na bazi napred navedenog kako očekivati od normalnog naroda, pa I vlasti da ti iskažu zahvalnost i poštovanje za ono što je učinjeno u stvaranju Republike Srpske? - zaključio je Sladoje na kraju intervjua.
Za boračku populaciju korisni su tekstovi o analizi stanja boračkih kategorija. Nezaposlenosti RVI,o dobrim vestima za korisnike ortopedskih pomagala, o banjskoj rehabilitaciji, stambenim problemima, o aktuelnostima iz gradksih opštinskih I partnerskih organizacija, i mnogo toga još zanimljivog.
